Zašto pišem? Jer mi je to nasušna potreba, jer živim pišući, tako funkcionišem, tako preispitujem svoje misli, tako ih, na kraju, najbolje kontrolišem. Ovde nećete čitati o modi, ,,zvezdama”, o tome kako da se našminkate ili ostavite utisak. Ego jeste bitan, ali za sada bih ga ostavila po strani. Ima bitnijih stvari. Na primer – duša.

           Zapostavljena, zaboravljena duša teži da nam se obrati. Mslima zaglušujemo njene poruke, zatrpavamo lokičkim umom njene želje. I ona je zgrčena negde čeka da je se setimo. Nekad nam pošalje po neki signal, kada smo u stanju da registrujemo njena htenja, i mi se onda na tren samo naježimo… i, u najboljem slučaju, nekoliko minuta preispitujemo svoje želje, odluke, stavove, misli uopšte. U najboljem slučaju.

                 A onda se u ovom našem kratkom bivstvovanju na Zemlji desi nešto što nam poljulja sve što nam je do tada bio oslonac. Kao zidanica na pesku Ahmeda Nurudna, naše se zaštitnčke tvrđave ruše i mi uzaludno tražimo u nekome ili nečemu oslonac, ne shatajući da ga možemo naći samo u sebi.

               A kako bismo i shvatili da je jedini oslonac u nama samima i u našoj Božanskoj prirodi kada smo zaboravili ko smo i zašto smo ovde. Ja ću tu neku ,,višu instancu” nazivati Bogom. Volela bih da ne osuđujemo i ne delimo jedni druge po tome da li verujemo u moć univerzuma, nultu tačku, Alaha…. ili kako sve već, dok smo u ljudskom telu, nazivamo pokretačku energiju svega i ničega.  Moj Bog zna da smo svi mi Božanke prirode. Zašto smo ovde? Pa, Nilu Donaldu Volšu Bog je uglavnom objasnio zašto i meni taj odgovor prija. Ali, o tom potom. O planiranju našeg dolaska ovde, takođe kasnije. Sada želim da istaknem samo naš zaborav. Ipak, dolazi do velikog buđenja svesti, pa mnogi će početi da osluškuju svoju dušu i prisetiće se svega. Već je buđenje u toku!

                Uglavnom, zaboravljajući na svoju Božansku prirodu i, izgubivši ovozemaljski oslonac, postajemo žrtve raznih zamki uma. Dolazi do straha, očaja, do  postupaka pokrenutih očajem… A možda je i bolje da se poljulja sve u šta smo verovali kako bismo bili otvoreni za  preispitivanja svega.

               Moja duša je bila zapostavljena. I onda, upravo, sve u šta sam verovala izgubilo je osnova da i dalje u to verujem. Krenula sam u istraživanje svoje duše. I prateći njene poruke dovela u pitanje mnoge, za mene do tada, dogme. Traganje još traje. Ali traganje je bolje od zarobljenosti u ograničenom sistemu verovanja.

                 Da li sam morala da iskusim nešto neprijatno kako bih se prisetila šta želim, šta zaslužujem, šta mogu da stvorim, šta već imam? Ne znam. Ima malo ljudi koji su dosegli prosvetljenje bez velike patnje. Ja još nisam dosegla nikakvo veliko buđenje. Ali mislim da je veliki korak to što sam dovela u pitanje dosadašnja shvatanja.

                   Vidim da će ovo biit neka vrsta dnevnika. Proliću svoju dušu ovde. Imam potrebu da kažem toliko toga. Možda nekome da pomognem. Ne znam ni sama otkud ova potreba za pisanjem. Ali, eto. Neka. Iz duše je, ne može da šteti.

                     Nadam se da još neko razmišlja o planu svoje duše. Plan moje duše očigledno je preobiman i pomalo naporan. Ali iskreiraćemo nešto, promenićemo nešto, imamo izbora. A nema pogrešnih izbora. I zato uživajmo, radujmo se, jer šta bismo drugo radili.

 

KONTAKT:

Skype: irena.mikaric

gmail: irena.mikaric@gmail.com

Advertisements